“Naše živote su pretvorili u kladionicu”: Potresna ispovijest radnice iz bh. kladionice
Bez slobodnog dana, bez pauze, bez glasa i bez prava – ovako izgleda svakodnevica stotina, možda i hiljada žena koje rade u kladionicama širom Bosne i Hercegovine – piše Crna-Hronika.
Ispovijest jedne od njih, koja je odlučila ostati anonimna zbog straha od otkaza, ogolila je surovu stvarnost iza blještavih reklama i neonskih natpisa.
„Zovu nas operaterke, a mi smo u stvari sve – čistačice, blagajnice, konobarice, zaštitari, tehnička podrška i psiholozi – sve u jednoj osobi. Za minimalac“, započinje svoje pismo upućeno redakciji.
Iako ugovor garantira 20 dana godišnjeg odmora, praksa pokazuje nešto drugo.
„Odobre ti 10 kalendarskih dana, ali kako radimo sistemom dan-dan (jedan dan radiš 13 sati, drugi si navodno slobodna), stvarni godišnji se svede na dva-tri radna dana. Ostalo – niti plati, niti pusti da iskoristiš.“
Situacija s bolovanjem je još poraznija: „Kad odeš na bolovanje, odbijaju ti i dan koji si trebala raditi i onaj koji si trebala biti slobodna.
Dakle, ne skida se 10 radnih dana, nego svih 20 – kao da nije bolestan samo radnik, već i njegova sloboda.“
Pauza? Luksuz.
„Ne možeš otići do toaleta bez stresa – da će neko ući, zvati, čekati, prijaviti. Sve vrijeme si na oprezu – i fizički i psihički.“
Dodaje i da su pozivi da „uskočiš“ na slobodan dan postali norma, a ne izuzetak: „Taj ‘uskok’ ti plate kao dnevnicu. Ali ta dnevnica nije vrijedna tri dana odsustva iz kuće. Nije vrijedna ni djetetove temperature, ni propuštenog rođendana, ni zagrljaja.“
Ugovori su dodatno postavljeni tako da radnice mogu biti premještene na bilo koje uplatno mjesto – u bilo kojem gradu. „Ako odbiješ – znaš šta slijedi. A za minimalac ne možeš živjeti ni u svom gradu, a kamoli da putuješ po tuđim.“
Najgore, kaže, jeste to što se nemaju kome obratiti: „Nema sindikata, nema predstavnika, nema mehanizama za zaštitu. A i kad bi ih bilo – svi znamo da niko ne bi reagirao. Svi šute. I ti šutiš. Da ne ostaneš bez i tog posla.“
„Ovo nije samo moj glas. Ovo je glas svih nas koje šutimo jer nas je strah. Zbog djece trpimo, šutimo, gutamo i radimo sve što treba.
Ali dokle? Neka se zna, i neka se čuje – nije nas malo. Samo nas je strah.“
Ova ispovijest još jednom otvara pitanje radničkih prava u privatnom sektoru – posebno u industriji koja se često smatra zlatnom žilom bh. privrede, a u kojoj oni koji je nose na leđima – ostaju nevidljivi.
